Strah od Pisanja

Pišem Tebi.

Da, baš tebi.
Želim da znaš moj ugao gledanja na prošu noć.
Kad sam dobila poziv, kao Tvoja Drugarica, razmišljala sam DA LI je lošost prihvatiti poziv?
Jer, da, imam zadnje namere. I imam tu upornu, dosadnu, skoro iritantnu želju.

Ne znam kako sebi da objasnim te sukobe koje vodim sama sa sobom. Pokušavam da, samo na svoju štetu, isteram sebi ćef i Imam Te. Jako sam želela da te osetim blizu, jer mi je trebala verodostojnost sopstvenog ubedjenja da Postoji ta Hemija, ta čuvena hemija izmedju dva bića, koja ( po nepisanom pravilu ) uvek proradi kad ne treba.
Naša Teška izvodljivost je prisutna stalno u mojim Željama, ali moja tvrdoglavost sa prstohvatom kreativnosti mi suflira da...da,znaš već i sam.

Ono što ne znaš je to tiho, postojano uzbudjenje kojim me tinjaš od prvog do poslednjeg zagrljaja...sa kulminacijom na onom bezobraznom, javno neprihvaljivom pokušaju poljupca koji su propratili svi iza tvojih ledja. A ja, kao nespretan lopov i još gora glumica, sam se pobunila čisto reda radi.

A uživala sam...u celoj atmosferi. U tvojoj blizini. U svakom prokleto bliskom zagrljaju.
I posebno u onom jednom trenutku...u onom najbeznačajnijem trenutku dok si prolazio pored mene i "okrznuo" me kažiprstom desne ruke sa flašama piva u istoj...neprimetno...nenapadno...neinudjeno. Zavodljivo...

I sada, eto, ne znam kako dalje.
Ne umem da tražim Još, niti imam hrabrosti da zatražim onaj jedan gram koji možda čak i sudbinski pripada. Pritajila sam svoje želje i utihnula svaku jebeno bučnu Nadu. Izludjuje me to nadanja.

Ja želim Bajku...
...a ti mi možeš ponuditi samo pasus.
I sada vagam. Mirno sedim i procenjujem moguću štetu. Ne želim da ostavljam kolateralnu štetu za sobom. Ponajmanje sa tobom.
Želim samo još malo tog zagrljaja. I možda neki poljubac usporen i sočan. Jedan od onih kojim probaš nečiji ukus. Jedan od onih poljubaca koji te upoznaje sa teksturom tudjih usana. Jedan od onih koji uslovljava uvertiru dugim posmatranjem zenica i pronicanjem u dušu...
Jedan od onih koji dodju kao nagrada za strpljivost, a kazna za iščekivanje nedozvoljenog.

Ja želim Tebe.
U prolazu. Povremeno. Privremeno. Prekovremeno.

Srećan rodjendan, Tebi. Divnom. Nečijem...

 

 

Nemojte mi prodavati maglu. Volite me.
Uvucite me u zagrljaj i ostavite me tu. Zaboravite me tu.
Dopustite mi da istrunem baš Tu. U zagrljaju.
Da li ste ikada razmišljali koliko meni znači taj zagrljaj? Ne, naravno. Muškarci ne razmišljaju o tome. Zašto bi muškarca zanimalo koliko ženi znači bilo šta?
Sećam se (prisećam se) svog braka. Loš spoj, fantastična deca. I sad ti budi pametna? Prvo trpiš zbog ljubavi, onda trpiš zbog dece, potom proradi inat i trpiš iz inata! A godine prolaze...
A sada, kada patim isključivo jer ja tako želim i samo na svoju štetu, ja nemam razloga za patnjom. Život me utišao na najtiše, pušta me da sve jasno vidim i još jasnije shvatam, ali...
Ja samo želim zagrljaj. Jedan od onih iskrenih i čvrstih u kojima ti ne treba ni jedna jedina reč. Sve shvatiš po stisku.
I zato, molim Vas, nemojte mi prodavati maglu. Zagrlite me.
Da, Vi...

Smorno mi je smišljati naslove koji bi trebali saržati u sebi ono suštinsko, kada u mojim tekstovima nema suštine. Sve je duplo golo. Ogoljeno. Tako pišem, tako pričam, tako kazujem i pokazujem. Nema nagadjanja i tajnih signala. Valjda sam zato uvek u ILI - ILI statusima.
ILI me ne podnose ILI me vole do kostiju. ILI ih iritiram ILI ih zabavljam. ILI ih ubedačim ILI oraspoložim. II volim ILI ne volim. Tjah...pravo je čudo da se ne zovem Ilijana. Baš lepo ime.

Jednom davno (na brdovitoj zemlji na balkanu), strašno sam se zaljubila.
To je bila jedna od onih epskih ljubavi u kojoj je prosto očekivan ili skandalozni kraj ili nestvarna bajka bez kraja ( što ne postoj, naravno). Kako su, zbog mojih putovanja, sve moje ljubavi unapred bile osuđene na skandalozni kraj, tog puta sam bila čvrsto rešena da zaplovim u Never ending bajku, baš u inat svima.
Međutim...
93. godine je bilo jako teško živeti bajku, osim ako nije Krvava Bajka...još jedno putovanje, long distance calls, pisma, patnja i sve ostalo što ide na P...posle dva meseca razdvojenosti i sa prvim astronomskim telefonskim računom, ta velika ljubav se završila kao i sve ostale.

Nekoliko godina kasnije, sretnem ja tog mog nesudjenog, obradujem mu se kako valja i kako istinski osećam radost tako je i pokažem, a on onako, vidno uznemiren i zatečen u nekoj svojoj sopstvenoj nelagodi, kaže:
" Moram da ti se izvinim..."
"Ma daj, nema za šta, opušteno..." , kažem ja dzekovski.
"Ne, ne, molim te dozvoli mi da ti se izvinim. Nisam želeo da tako završimo."
"Pa dobro, ako tije tako lakše, prihvatam izvinjenje. Ionako smo idealizovali tu ljubav. Nije nam baš bilo nešto u krevetu.", izleti mi to moje duplo golo ničim izazvano.
On stoji, gleda me, procenjuje da li sam ozbiljna ili ne i donosi zaključak da je bolje da se nasmeje i shvati to kao šalu nego da primi udarac sujete direktno u pleksus.
A jbg, ponekad jednostavno idealizujemo Ljubav. Očekujemo vatromet i grčenje u stomaku svaki put kad se vidimo. Očekujemo stalno neku dramu i dokazivanje te iste ljubavi...

...a zaboravljamo da je ljubav tiha...skoro nečujna. Pravi majstor u šunjanju oko srca.
I traje dok ne mutira u veliko poštovanje. I prijateljstvo.

Dobar dan iz 50 nijansi sivog Beograda :)

 

Prvi Septembar?
Pa da, činjenično. Ali, takodje i moj Prvi text na ovom portalu ( ili makar prvi pod novim pseudonimom. Starog se i ne sećam s obzirom da nisam pisala 7-8 godina. )
Za sve te godine sam imala konstantnu želju da ponovo pišem, da izbacujem višak misli i napravim prostora za nove, da jednostavno umirujem strahove i odmaram umore na ovaj, dobro poznati način. Ali...tek danas, prvi put posle toliko godina, sam ukrala parče jutra da počnem ponovo da izlažem dušu.
Odakle početi?
Ne znam...oduvek me nerviralo ono kada ne vidiš nekoga deset godina i onda se slučajno sretnete i on te pita "Šta ima novo?", ne znajući ni Šta ima staro...to mi je baš bezveze. Bolje pitaj  Kako si, nego Šta ima novo...
Evo baš pre neki dana sam se srela sa čovekom s kojim sam bila 5 godina u vezi. Ljubavnoj. Tajnoj, naravno. Jednoj od onih čuvenih veza za ceo život ALI u pogrešnom trenutku. Uostalom, možda je bio i pravi trenutak samo ja nisam imala čuku da se razvedem...samo nebo zna (i poneki dobar astrolog).
Sretnemo se tako i ja se refleksno obradujem, a on ( kao i svaki muškarac) pokušava da sakrije da mu je drago što me vidi i da izgledam (gle čuda) i dalje dobro. Krenem ja ka njemu svesna da ću se uvaliti u još jednu neprijatnu ruka - zagrljaj - ruka- zbun situaciju i na par metara od njega raširim ruke čisto da pokušam da izbegnem tu situaciju. Ali...previdela sam činjenicu da možda "nije sam" ( jer je on uvek bio sam ).
Pa da. Klasika. Oženio se ima malo dete bla bla bla...super! Upoznajem se sa ženom ( naravno), kažem iskreno koliko je dete slatko (naravno - moglo je biti i naše ), pitam kako je, sve ok i lažem da žurim.
Dezorjentisana sam.
Idem kroz Ušće i samo idem. Negde. Mehanička radnja hodanja. Kada bi me neko gledao sa strane pomislio bi da dokolišem i nezainteresovano bacam pogled na izloge.
A ja ustvari, ne znam gde sam. Ne znam ni grad, ni državu, ni planetu...
Prepustam se trenutku u kojem sam dobila udarac u pleksus i skoro i da uživam u njemu, jer svaka žena makar jednom u životu zamišlja tako dramatičnu scenu kao što je bila ova moja. U sred jebenog tržnog centra!
" Izvini..."
Čujem odjednom kao eho.
"...da li si dobro?"
Okrećem glevu u desno i vidim dva šućmurasta oka i polo majcu (moj lični deformitet: zapažanje). Čovek oko 30tak godiname posmatra. Pažljivome posmatra.
"Izvini?" - čujem sebe iz bunila...
" Pitam da li si dobro? Vidim da stojiš tu desetak minuta već i gledaš u prazno. Ili možda ipak posmatraš izlog? " - kaže on sa još uvek dobro prikrivenim smeškom.
" Tražim neki poklon za prijateljicu. Dobro sam."
"Prijateljica je muško?" - govori i počinje da me vraća u realnost.
"Bio bi prijatelj da je muško." - hrabro pametujem iako mi um nije izoštren dovoljno da bih pametovala.
" Ok ok, nemojse ljutiti. Samo ćeš teško u tom izlogu pronaći nešto za prijateljicu s obzirom da je muški butik..."- sada se već blago smeška.
Ćutim.
Odjednom mi se izoštrila slika i vidim šta je u izlogu.
Vidim i muškarca koji me i dalje posmatra pomno. Vidim i taj osmeh koji se više ne trudi da sakije jer uživa u mom budjenju. Vidim i sebe u uglancanom staklu kako glupavo stojim pred nepoznatim muškarcem i "patim" za bivšim - tajnim - sada oženjenim. Koliko sjebaniji može nečiji ljubavni život da bude?
" Sada si dobro. Malo ti se vratila boja u lice. Moram da idem. Evo ti moj broj tel ako ti nešto od tih stvari iz izloga zatreba za prijateljicu. Ćao!"
What the fuck???
Držim vizit kartu u ruci i nastavljam da hodam. Ne gledam je. Ne zanima me.
Sufliram sebi da me ne zanima i stavljam je u tašnu iako sam prošla pored kante za smeće.
Nešto me svrbi u uglu usana.
Smešak...zatim osmeh. Spuštam glavu kao da je kažnjivo nasmejati se samom sebi.
Bože, Ana...kretenu!

 

A vi kako ste?

 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.