Prvi
Prvi Septembar?
Pa da, činjenično. Ali, takodje i moj Prvi text na ovom portalu ( ili makar prvi pod novim pseudonimom. Starog se i ne sećam s obzirom da nisam pisala 7-8 godina. )
Za sve te godine sam imala konstantnu želju da ponovo pišem, da izbacujem višak misli i napravim prostora za nove, da jednostavno umirujem strahove i odmaram umore na ovaj, dobro poznati način. Ali...tek danas, prvi put posle toliko godina, sam ukrala parče jutra da počnem ponovo da izlažem dušu.
Odakle početi?
Ne znam...oduvek me nerviralo ono kada ne vidiš nekoga deset godina i onda se slučajno sretnete i on te pita "Šta ima novo?", ne znajući ni Šta ima staro...to mi je baš bezveze. Bolje pitaj Kako si, nego Šta ima novo...
Evo baš pre neki dana sam se srela sa čovekom s kojim sam bila 5 godina u vezi. Ljubavnoj. Tajnoj, naravno. Jednoj od onih čuvenih veza za ceo život ALI u pogrešnom trenutku. Uostalom, možda je bio i pravi trenutak samo ja nisam imala čuku da se razvedem...samo nebo zna (i poneki dobar astrolog).
Sretnemo se tako i ja se refleksno obradujem, a on ( kao i svaki muškarac) pokušava da sakrije da mu je drago što me vidi i da izgledam (gle čuda) i dalje dobro. Krenem ja ka njemu svesna da ću se uvaliti u još jednu neprijatnu ruka - zagrljaj - ruka- zbun situaciju i na par metara od njega raširim ruke čisto da pokušam da izbegnem tu situaciju. Ali...previdela sam činjenicu da možda "nije sam" ( jer je on uvek bio sam ).
Pa da. Klasika. Oženio se ima malo dete bla bla bla...super! Upoznajem se sa ženom ( naravno), kažem iskreno koliko je dete slatko (naravno - moglo je biti i naše ), pitam kako je, sve ok i lažem da žurim.
Dezorjentisana sam.
Idem kroz Ušće i samo idem. Negde. Mehanička radnja hodanja. Kada bi me neko gledao sa strane pomislio bi da dokolišem i nezainteresovano bacam pogled na izloge.
A ja ustvari, ne znam gde sam. Ne znam ni grad, ni državu, ni planetu...
Prepustam se trenutku u kojem sam dobila udarac u pleksus i skoro i da uživam u njemu, jer svaka žena makar jednom u životu zamišlja tako dramatičnu scenu kao što je bila ova moja. U sred jebenog tržnog centra!
" Izvini..."
Čujem odjednom kao eho.
"...da li si dobro?"
Okrećem glevu u desno i vidim dva šućmurasta oka i polo majcu (moj lični deformitet: zapažanje). Čovek oko 30tak godiname posmatra. Pažljivome posmatra.
"Izvini?" - čujem sebe iz bunila...
" Pitam da li si dobro? Vidim da stojiš tu desetak minuta već i gledaš u prazno. Ili možda ipak posmatraš izlog? " - kaže on sa još uvek dobro prikrivenim smeškom.
" Tražim neki poklon za prijateljicu. Dobro sam."
"Prijateljica je muško?" - govori i počinje da me vraća u realnost.
"Bio bi prijatelj da je muško." - hrabro pametujem iako mi um nije izoštren dovoljno da bih pametovala.
" Ok ok, nemojse ljutiti. Samo ćeš teško u tom izlogu pronaći nešto za prijateljicu s obzirom da je muški butik..."- sada se već blago smeška.
Ćutim.
Odjednom mi se izoštrila slika i vidim šta je u izlogu.
Vidim i muškarca koji me i dalje posmatra pomno. Vidim i taj osmeh koji se više ne trudi da sakije jer uživa u mom budjenju. Vidim i sebe u uglancanom staklu kako glupavo stojim pred nepoznatim muškarcem i "patim" za bivšim - tajnim - sada oženjenim. Koliko sjebaniji može nečiji ljubavni život da bude?
" Sada si dobro. Malo ti se vratila boja u lice. Moram da idem. Evo ti moj broj tel ako ti nešto od tih stvari iz izloga zatreba za prijateljicu. Ćao!"
What the fuck???
Držim vizit kartu u ruci i nastavljam da hodam. Ne gledam je. Ne zanima me.
Sufliram sebi da me ne zanima i stavljam je u tašnu iako sam prošla pored kante za smeće.
Nešto me svrbi u uglu usana.
Smešak...zatim osmeh. Spuštam glavu kao da je kažnjivo nasmejati se samom sebi.
Bože, Ana...kretenu!
A vi kako ste?